Da li su "ljubitelji amputirki" sadisti?
Sećam se da sam, još kada sam imao pet ili šest godina, na neobjašnjiv način nalazio da su veoma interesantni ljudi koji su izgubili jednu nogu. Nekoliko godina kasnije, ali sigurno pre puberteta, otkrio sam da me zamišljanje žena sa amputacijom uzbuđuje i mada je to u meni izazivalo prijatnost ja tada još nisam imao nikakvu ideju o tome šta je seksualno uzbuđenje. Tako je to počelo kod mene. Ne znam da li je ovakav početak tipičan, ali kod većine "ljubitelja" je, kako su mi rekli, bilo slično.
Osim toga, mogu da kažem ovo: tu nema ništa od sklonosti ka nasilnosti samog akta amputacije, niti ima privlačnosti u patnjama i teškoćama koje je izazvala amputacija. Nema naznaka da "ljubitelji" ispoljavaju bilo kakvu sklonost ka seksualnim aberacijama poput sadizma ili vezivanja. U stvari, činjenica je da najveći deo "ljubitelja" oseća duboko gađenje prema ovakvim stvarima. U osnovi, kod "ljubitelja" je, izgleda, reč o privlačnosti prema silueti, obliku i pokretima žene sa amputacijom.
[...]
Postojao je period mog života u kome sam pokušavao da ignorišem svoju sklonost ka amputirkama i da je odagnam od sebe, ali to nikad nije funkcionisalo. Kad sam pokušavao da to izbacim iz svog uma danju – vraćalo mi se u snovima noću. Dakle, to je deo mene i odlučio sam da treba da pokušam da ga prihvatim, čak prigrlim. Gledam na to kao na jednu od pukih ekscentričnosti...
